Мали креативци школски часопис предшколаца ОШ „Бранислав Нушић” Доња Трнава август 2026. године
ШТА ДЕЦА РАЗВИЈАЈУ КРОЗ ИГРУ, ИСТРАЖИВАЊЕ И ЗАЈЕДНИЧКЕ АКТИВНОСТИ? Стварање позитивне слике о себи Дете показује поверење у сопствене могућности. Дете прихвата помоћ и постепено је све самосталније. Емоционални развој Дете показује емпатију према другима. Дете доживљава задовољство у процесу учења и истраживања. Односи са вршњацима и социјалне компетенције Дете ступа у контакт са другом децом Дете уважава идеје и предлоге вршњака. Комуникација и језички развој Дете поставља питања која произлазе из његове радозналости. Дете слуша саговорника и прати ток разговора Истраживање, мишљење и учење Дете повезује нова искуства са оним што већ зна Дете учи кроз игру, истраживање, практично искуство и сарадњу. Креативност и стваралаштво Дете слободно изражава своје идеје
Дете користи машту у игри и стваралачком изражавању. Телесни развој и самосталност Дете развија прецизност, контролу покрета, равнотежу и координацију покрета. Дете све самосталније брине о својим стварима, простору и личним потребама. Однос према окружењу Дете развија одговоран однос према природи и учествује у бризи о заједничком простору. Дете препознаје значај правила која доприносе заједничком животу. Дигитални развој Дете користи технологију за стварање, а не само за гледање садржаја. Дете развија свест о правилима безбедног коришћења интернета. Почетак нове школске године... :-) Ово смо ми, а шта смо све радили у овој школској можете видети овде https://osbnusicdt.blogspot.com/p/blog-page_05.html
ТРАДИЦИЈА Заборављене игре ЗАШТО СЕ ИГРАМО? ЛАСТИШ Игра ластиш је веома добра за дечји развој јер истовремено подстиче моторички, когнитивни, социјални и емоционални развој. Посебно је погодна за децу предшколског узраста јер се учи кроз игру, покрет и дружење. Развија крупну моторику – деца скачу, трче, подижу ноге и мењају положај тела, чиме јачају мишиће и развијају физичку спремност. Побољшава равнотежу и координацију – потребно је ускладити покрете ногу, руку и целог тела са положајем ластиша. Развија прецизност и контролу покрета – дете учи да правилно изведе одређени скок и да прилагоди покрет висини ластиша. Подстиче памћење и пажњу – деца памте редослед покрета и правила игре, прате шта раде други и планирају свој следећи покрет. Развија сарадњу и социјалне вештине – игра се у групи, деца се смењују, поштују правила, чекају свој ред и подржавају другаре. Јача самопоуздање и истрајност – када дете савлада одређени ниво или покрет, доживљава успех и мотивисано је да покуша нешто теже. Подстиче емоционални развој – деца уче да прихвате и успех и неуспех, да контролишу разочарање и наставе да покушавају. Развија ритам и осећај за редослед – нарочито када се игра уз бројалице, песмице или унапред договорену комбинацију покрета. Подстиче активност и боравак на отвореном – представља једноставан начин да деца буду физички активна без сложене опреме. Ово је игра која повезује кретање, забаву, правила и сарадњу, а истовремено подстиче развој координације, равнотеже, пажње, памћења, истрајности и социјалних вештина. А шта је деци најважније? Да се играју заједно!
МАЛИ, ВЕЛИКИ ЉУДИ НА КОЈЕ СМО ПОНОСНИ Од почетка школске године учествујемо у акцији „Чепенинг“, и то је већ постала традиција. Сакупљамо пластичне затвараче за рециклажу. У томе активно учествујемо сви из групе и имали смо две испоруке затварача. Новац од тога такође иде у хуманитарне сврхе. И ове школске године помажемо удружењу „Наша кућа“ из Београда. То удружење пружа подршку младим особама ометеним у развоју и њиховим породицама, још од 2007. године. У том удружењу они се радно оспособљавају према могућностима и личним преференцијама. Између осталог, баве се и рециклажом папира. Имали смо прилике да цртамо на рециклираном папиру, али не обичном. У њему су биле семенчице лековитог биља, које су никле кад смо „посадили“ цртеж. За њих сакупљамо празне кутије од цигарета. Више о удружењу можете видети на следећем линку: https://www.facebook.com/nasa.kuca Скупљали смо и донације за пакетиће деци на Косову, преко удружења https://www.facebook.com/hoszkbg?mibextid=rS40aB7S9Ucbxw6v У том удружењу је врло активна наша бивша ученица, Андреа Новаковић и преко ње је то дистрибуирано. ЕКОЛОШКА СТРАНА „Како можемо да помогнемо птицама када је хладно?“ Дечје идеје:
– да им направимо кућице – да ставимо храну – да направимо хранилице МИ МАЛИ ВАМА ВЕЛИКИМА ПИТАЛИ СМО СЕ... Како балон може да стигне тако далеко? Зашто су на грбу Аустралије кенгур и ему? https://www.facebook.com/reel/1246842807662618 Како знамо где се налази нека држава? Може ли цртеж да порасте? Колико времена треба да се смеће распаде у земљи?
МАЛА ЛАБОРАТОРИЈА Претпоставили смо: ништа без ветра... и проверили Проверили смо: Где нам је Аустралија?
Сазнали смо да ли се смеће распало? ПРОЈЕКТИ Ове школске године смо имали два eTwinning пројекта. „We Create the World Together“ Развијали смо сарадњу, позитивну комуникацију, уређивали животну средину, STEAM, креативне активности, решавање проблема, истраживање, игру, дигиталне компетенције, бележење и представљање резултата. „My Little Responsibilities“ Како расте цртеж?
Овде смо имали одговорност код куће, одговорност у школи, одговорност према природи, одговорност према заједници, безбедност на интернету, сарадњу са вршњацима из других земаља. У овим пројектима технологија није била сама себи циљ. Идеја је да буде ресурс за истраживање, комуникацију и стварање, а не замена за искуство. Посебан нагласак је био на истраживању, креативности, сарадњи, одговорности и повезивању деце са светом који их окружује. „Пут око света“ У овом пројекту се преплићу свет око нас, култура, музика, кретање, језик, НТЦ, дигитални садржаји, екологија, истраживачка питања. Тема се ширила у различитим правцима, а најважније је да су деца кроз пројекте имала прилику да продубљују своја искуства, истражују, постављају питања, надограђују идеје и заједно долазе до нових открића. Иза кулиса овог пројекта Кад нам вештачка интелигенција смести Београд у Северну Америку
ЗАБАВА ✏ Смисли ð¡ ПРОНАЂИ РЕШЕЊЕ Загонетна питања: "Постоји за кола, љубимце и људе, и мало му фали да шампион буде" „Ко пита, ко чује, он знаће ко ту је.“ Урош Петров
ð§ РАЗМИШЉАЈ У ком смеру иде аутобус? Да ли можеш са 5 шибица да направиш 2 правоугаоника? Одговоре слати на мејл редакције: milicamitrovic@osbnusic.edu.rs Кутак психолога ЗАШТО СУ ДЕЦИ ПОТРЕБНЕ ЈАСНЕ И ЧВРСТЕ ГРАНИЦЕ Када говоримо о васпитању, родитељи често могу да доживе границе као нешто што детету одузима слободу. Понекад страхују да ће са превише правила бити престроги, да ће нарушити однос са дететом, његово самопоуздање или угушити његову спонтанос
Међутим, малом детету превелика слобода без довољно јасног оквира није увек пријатна већ може бити збуњујућа и узнемирујућа. Дете предшколског узраста још нема довољно развијену способност да само процени шта је безбедно, шта је исправно за њега и колико нечега може да поднесе, када треба да стане и како да регулише своје понашање. За то му је потребна одрасла особа да би дете осетило да је неко већи, искуснији ту да води рачуна о њему и његовој сигурности када оно само не уме да процени шта је најбоље за њега. Границе су сигурност Замислимо дете које се налази у великој, мрачној и непознатој соби. Соба је велика и дете не зна где су јој крајеви. Не види зидове, не зна са сигурношћу где је безбедно да стане, где се завршава простор и шта се налази иза њега. Делује застрашујуће. А сада замислимо ту исту собу али са јасним и чврстим зидовима. Дете може да се креће, трчи и истражује јер види зидове, може да их опипа. Када дође до зида зна да је ту граница. Зид је чврст, не љуља се, неће се померити нема бојазни да ће му таваница пасти на главу ако удари у њега јер зид стоји чврсто. Такође зна и да неће пасти преко ивице, да се неће изгубити у огромном простору јер је оивичен. Баш као и зидови у овој соби тако и границе стварају осећај стабилности и сигурности. Оне показују где је дозвољено да се иде, шта је безбедно а шта није, шта може да очекује од одраслих и шта се дешава када се неко правило прекрши. Када су границе јасне, чврсте и доследне, дете не мора стално да испитује где се свет завршава. Остаје унутар тог оквира да се игра, истражује и постепено постаје све самосталније. Зато границе нису ту да дете затворе и одузму му слободу већ омогућавају да унутар простора који му је дат може да се осећа довољно сигурно да слободно и безбрижно расте. Предшколац може да бира коју ће играчку узети, коју ће мајицу обући или коју ће причу слушати пред спавање. Али не одлучује сам када је време за спавање, да ли сме да удари друго дете или да ли ће родитељ купити све што је пожелео у продавници. У томе је важна разлика између дететове потребе за аутономијом и потребе одраслог да постави границу. Како граница треба да изгледа? Граница малом детету треба да буде јасна, конкретна и разумљива. Реченице попут „Буди добар“, „Понашај се лепо, пристојно“ или „Немој да правиш сцене“ детету често не говоре довољно јасно шта се од њега очекује. Много је боље рећи: „У продавници не узимаш сам ствари са рафова. Ако нешто желиш прво кажеш мени.“ „Не можеш да удараш брата. Можеш да будеш љут, можеш да ми кажеш шта те је наљутило али ударање је забрањено.“ „Још пет минута гледамо цртаће, а онда гасимо телевизор.“ Када дете зна шта следи, лакше му је да се прилагоди. Зато су најаве корисне код ситуација које су му привлачне или тешке попут гашење екрана, одлазак из парка, са тобогана, спремање играчака или одлазак на спавање.
На пример: „Још пет минута остајемо у парку па идемо кући. Можеш још једном да се спустиш низ тобоган, а онда крећемо.“ Дете можда и даље неће бити одушевљено али граница више није дошла потпуно изненада већ је унапред најављена. Зашто дете стално проверава границе? Родитељима је често тешко када дете, иако је одређено правило већ много пута чуло, поново уради исто. „Сто пута сам поновила, колико пута треба да му кажем?“ једно је од питања које родитељи често постављају. Предшколско дете тек учи самоконтролу. Оно може да зна правило, а да ипак у тренутку узбуђења, беса или фрустрације, када буде преплављено емоцијама, не успе да га се придржава. Зато се границе често понављају. Дете кроз искуство учи да ли правило заиста важи и да ли је свет око њега предвидив. Ако родитељ данас каже „не може“, а сутра, или тог истог дана, после десет минута плача, ипак попусти, дете учи да граница није чврста. И дете у овим ситуацијама не плаче и не протестује зато што је манипулативно, како се често сматра, већ зато што по природи ствари тежи ономе што му је пријатно. Због тога доследност не значи да родитељ мора увек бити строг. Она значи да дете може стално да рачуна на оно што му је речено да је то тако. Родитељ може да разуме осећање, а да не помера границу Једна од најважнијих ствари јесте да прихватање дететових осећања не значи прихватање сваког понашања. Дете може бити веома љуто зато што мора да угаси телевизор. Можемо разумети његову љутњу, а ипак угасити телевизор. „Знам да желиш још да гледаш и видим да си љут. Видим да ти је тешко али сада је време за спавање.“ На овај начин дете добија две важне поруке: да је његово осећање дозвољено али да због својих осећања не може да промени правило. То је важан део развоја емоционалне регулације. Када родитељи нису сагласни Деца врло брзо примете када између родитеља постоји различит став према правилима. Ако један родитељ каже „не“, а други одмах каже „може“, дете добија различите поруке о томе шта се од њега очекује. Зато је корисно да родитељи разговарају о важним правилима и да покушају да буду усклађени, нарочито око ствари као што су спавање, екрани, куповина, агресивно понашање и обавезе. То не значи да родитељи морају имати потпуно исти стил или да никада не смеју да се не слажу. Неслагања су нормална. Важно је да их решавају између себе, а не тако што ће пред дететом једно поништавати другом ауторитет. Јер такве ситуације су најмање повољне за дете иако на први поглед не делује тако. Детету је потребна одрасла, емоционално регулисана особа која може да издржи његову љутњу Постављање границе понекад значи бити спреман на плач, протест или љутњу детета. Дете може да виче: „Нећу!“, да се баци на под или да каже да не воли родитеља. То не значи да ми аутоматски радимо нешто лоше као родитељ и да је граница погрешна. Родитељу је у тим тренуцима тешко да остане миран. Посебно када је уморан, жури, под неким стресом је или осећа кривицу. Ипак, управо тада детету највише значи одрасли који може да остане
смирен, да регулише своја осећања и да поручи: „Видим да си јако бесан и љут. Разумем да ти ово не прија али одговор је и даље не.“ Практични савети за родитеље Границе могу бити изазов и непријатне али не морају бити компликоване. Неколико једноставних правила може много да олакша свакодневне ситуације. 1. Бирајте шта је заиста важно. Детету није потребно двадесет забрана током дана. Одредите неколико правила која су вам најважнија, на пример, без ударања, без телефона за време оброка, време за спавање и договор око екрана. Када је све забрањено, дете тешко може да разликује оно што је заиста важно. 2. Реците шта дете треба да уради, а не само шта не сме. Уместо „Не трчи!“, покушајте са: „Ходамо полако док смо у продавници.“ Уместо „Не бацај играчке“, реците: „Играчке стављамо овде на полицу када завршимо игру.“ 3. Дајте кратка и јасна упутства. Предшколцу није потребна дуга лекција и нашироко објашњавање. Једна или две јасне реченице често су много ефикасније од објашњавања и гунђања у недоглед. 4. Понудите избор тамо где избор постоји. Граница може остати чврста, а дете ипак може имати осећај самосталности: „Сада је време за спавање. Хоћеш прво да опереш зубе или да обучеш пиџаму?“ Одрасли одређује шта мора да се уради, а дете бира како ће до тога доћи. 5.Не преговарајте током напада беса. Када је дете преплављено емоцијама, дуга објашњења углавном не помажу. Будите близу, останите мирни, загрлите дете и поновите једноставно оно што важи. Разговор можете наставити када се дете смири. 6. Будите спремни да поновите исто правило много пута. Предшколци уче кроз понављање. То што сте нешто објаснили јуче не значи да данас неће поново бити потребно да га подсетите. 7. Последица нека буде повезана са понашањем. Ако дете намерно просипа воду током игре, може помоћи да заједно обришете под. Ако баца играчку, играчка може бити склоњена на неко време. Циљ није да дете испашта, већ да схвати и повеже своје понашање са оним што из њега природно следи. 8. Не користите љубав као награду или казну. Избегавајте поруке попут: „Ако будеш добар, волећу те“ или „Нећу да причам с тобом јер си ме разочарао.“ Дете треба да зна да је његово понашање понекад неприхватљиво, али да однос и љубав родитеља нису упитни. 9. Ако погрешите, поправите однос. И родитељи су само људи, нису савршени и губе стрпљење. Ако сте повисили тон или реаговали превише бурно, можете рећи: „Била сам љута, изнервирана и нисам требало тако да вичем. Правило и даље важи, али могу да ти га кажем мирније.“ Тиме не губите ауторитет већ помажете детеу да учи да се грешке могу признати и исправити. Границе се не постављају да би дете било послушно по сваку цену. Оне му помажу да постепено научи да постоје и његове и туђе потребе, да постоје правила која штите њега и друге и да непријатна осећања могу да се поднесу без тога да морамо одмах променити ситуацију.
Јелена Крстић Психолог и психотерапеут Ово је наш број. А шта ћемо следеће истраживати? Ваша редакција
1 Publizr