На пример: „Још пет минута остајемо у парку па идемо кући. Можеш још једном да се спустиш низ тобоган, а онда крећемо.“ Дете можда и даље неће бити одушевљено али граница више није дошла потпуно изненада већ је унапред најављена. Зашто дете стално проверава границе? Родитељима је често тешко када дете, иако је одређено правило већ много пута чуло, поново уради исто. „Сто пута сам поновила, колико пута треба да му кажем?“ једно је од питања које родитељи често постављају. Предшколско дете тек учи самоконтролу. Оно може да зна правило, а да ипак у тренутку узбуђења, беса или фрустрације, када буде преплављено емоцијама, не успе да га се придржава. Зато се границе често понављају. Дете кроз искуство учи да ли правило заиста важи и да ли је свет око њега предвидив. Ако родитељ данас каже „не може“, а сутра, или тог истог дана, после десет минута плача, ипак попусти, дете учи да граница није чврста. И дете у овим ситуацијама не плаче и не протестује зато што је манипулативно, како се често сматра, већ зато што по природи ствари тежи ономе што му је пријатно. Због тога доследност не значи да родитељ мора увек бити строг. Она значи да дете може стално да рачуна на оно што му је речено да је то тако. Родитељ може да разуме осећање, а да не помера границу Једна од најважнијих ствари јесте да прихватање дететових осећања не значи прихватање сваког понашања. Дете може бити веома љуто зато што мора да угаси телевизор. Можемо разумети његову љутњу, а ипак угасити телевизор. „Знам да желиш још да гледаш и видим да си љут. Видим да ти је тешко али сада је време за спавање.“ На овај начин дете добија две важне поруке: да је његово осећање дозвољено али да због својих осећања не може да промени правило. То је важан део развоја емоционалне регулације. Када родитељи нису сагласни Деца врло брзо примете када између родитеља постоји различит став према правилима. Ако један родитељ каже „не“, а други одмах каже „може“, дете добија различите поруке о томе шта се од њега очекује. Зато је корисно да родитељи разговарају о важним правилима и да покушају да буду усклађени, нарочито око ствари као што су спавање, екрани, куповина, агресивно понашање и обавезе. То не значи да родитељи морају имати потпуно исти стил или да никада не смеју да се не слажу. Неслагања су нормална. Важно је да их решавају између себе, а не тако што ће пред дететом једно поништавати другом ауторитет. Јер такве ситуације су најмање повољне за дете иако на први поглед не делује тако. Детету је потребна одрасла, емоционално регулисана особа која може да издржи његову љутњу Постављање границе понекад значи бити спреман на плач, протест или љутњу детета. Дете може да виче: „Нећу!“, да се баци на под или да каже да не воли родитеља. То не значи да ми аутоматски радимо нешто лоше као родитељ и да је граница погрешна. Родитељу је у тим тренуцима тешко да остане миран. Посебно када је уморан, жури, под неким стресом је или осећа кривицу. Ипак, управо тада детету највише значи одрасли који може да остане
14 Publizr Home