Међутим, малом детету превелика слобода без довољно јасног оквира није увек пријатна већ може бити збуњујућа и узнемирујућа. Дете предшколског узраста још нема довољно развијену способност да само процени шта је безбедно, шта је исправно за њега и колико нечега може да поднесе, када треба да стане и како да регулише своје понашање. За то му је потребна одрасла особа да би дете осетило да је неко већи, искуснији ту да води рачуна о њему и његовој сигурности када оно само не уме да процени шта је најбоље за њега. Границе су сигурност Замислимо дете које се налази у великој, мрачној и непознатој соби. Соба је велика и дете не зна где су јој крајеви. Не види зидове, не зна са сигурношћу где је безбедно да стане, где се завршава простор и шта се налази иза њега. Делује застрашујуће. А сада замислимо ту исту собу али са јасним и чврстим зидовима. Дете може да се креће, трчи и истражује јер види зидове, може да их опипа. Када дође до зида зна да је ту граница. Зид је чврст, не љуља се, неће се померити нема бојазни да ће му таваница пасти на главу ако удари у њега јер зид стоји чврсто. Такође зна и да неће пасти преко ивице, да се неће изгубити у огромном простору јер је оивичен. Баш као и зидови у овој соби тако и границе стварају осећај стабилности и сигурности. Оне показују где је дозвољено да се иде, шта је безбедно а шта није, шта може да очекује од одраслих и шта се дешава када се неко правило прекрши. Када су границе јасне, чврсте и доследне, дете не мора стално да испитује где се свет завршава. Остаје унутар тог оквира да се игра, истражује и постепено постаје све самосталније. Зато границе нису ту да дете затворе и одузму му слободу већ омогућавају да унутар простора који му је дат може да се осећа довољно сигурно да слободно и безбрижно расте. Предшколац може да бира коју ће играчку узети, коју ће мајицу обући или коју ће причу слушати пред спавање. Али не одлучује сам када је време за спавање, да ли сме да удари друго дете или да ли ће родитељ купити све што је пожелео у продавници. У томе је важна разлика између дететове потребе за аутономијом и потребе одраслог да постави границу. Како граница треба да изгледа? Граница малом детету треба да буде јасна, конкретна и разумљива. Реченице попут „Буди добар“, „Понашај се лепо, пристојно“ или „Немој да правиш сцене“ детету често не говоре довољно јасно шта се од њега очекује. Много је боље рећи: „У продавници не узимаш сам ствари са рафова. Ако нешто желиш прво кажеш мени.“ „Не можеш да удараш брата. Можеш да будеш љут, можеш да ми кажеш шта те је наљутило али ударање је забрањено.“ „Још пет минута гледамо цртаће, а онда гасимо телевизор.“ Када дете зна шта следи, лакше му је да се прилагоди. Зато су најаве корисне код ситуација које су му привлачне или тешке попут гашење екрана, одлазак из парка, са тобогана, спремање играчака или одлазак на спавање.
13 Publizr Home