Искрице, 83. број Николина Живковић: Желим сада, на растанку, да кажем својим друговима колико су ми драги, колико ми значе, иако нисам увек мислила тако. Нисам знала да ће ми бити оволико тешко када схватим да нећемо више бити заједно. Када се само сетим колико сам само желела да дође распуст и да не идем у школу! Сада то не желим. Сећам се и неких лоших тренутака због којих сам желела да више не будем у овом одељењу, али сада, када знам да је остало још мало времена до нашег растанка, није ми свеједно. Не желим да се растанем од њих. Теодора Миловановић: После свега, све ће ми недостајати. Неки можда једва чекају да заврше школу, али и њима ће једном бити жао. Навикли смо се на школу и потпуно нам је стран осећај да следеће школске године неће бити овако. Упознаћемо нове другове, али они неће заменити ове сада. Бићемо у другој школи, у другој клупи, али недостајаће нам ова наша где смо исписивали своја имена. Ангелина Величковић: Одувек смо имали то нешто, а то је била сарадња. Без обзира на то да ли смо посвађани због неких глупости, када дође тест или одговарање, сви се трудимо да помогнемо другу. Е, то је одељење! Много ће ми недостајати она наша енергија на часу физичког, љубавни погледи, задиркивања, несташлуци. Рећи ћу вам: ,,Хвала, хвала што сте ме научили шта је љубав, радост, искрени осмех. Желим да свако од вас оствари оно о чему сања.“ Теодора Ђорђевић: Заједно смо прошли кроз низ различитих ситуација, од похвала и добрих оцена до грдњи наставника.Можда нисмо увек могли да се договоримо око свега, можда смо се често свађали, али бисмо на крају увек решили проблем. Знам да ће нам у животу бити потребни пријатељи да нас подрже и да буду уз нас, а такве сам стекла у школи. Зато, ако би требало да им нешто кажем на растанку, причала бих им о нашем пријатељству. Теодора Митровић: Никада нећу заборавити ту клупицу испред наше учионице на којој смо седели и проводили заједничке тренутке. Недостајаће ми учионица, клупа и столица на којој сам седела, добацивање дечака, међусобно помагање на тестовима. Алекса Васиљевић: Завршавам основну школу са самопоуздањем и усвојеним знањем које сам стекао од својих наставница. На крају бих се захвалио свима, учитељицама, наставницима, а посебно мом разредном и пријатељима са којима сам био ту до краја. Волим вас! Марта Гојковић: Чудно ми је кад помислим да да више нећу да их виђам, ту другарицу што ми се стално љути и увек напући усне када је љута, друга који седи поред мене и који ме увек насмеје својим глупостима, другарице из задње клупе која је увек имала лепе и дуге нокте и које сам увек хвалила, оног дечака који је стално правио будалаштине и волео да се пење по школском дрвећу. Али од свих њих, мени ће ипак остати у сећању особа са којом сам највише проводила време на школским часовима. Прво се нисмо подносили, а после ми је постао па чак и најбољи друг. Вукан Крстић: Волео бих да кажем својим друговима на крају колико су ми значили и да знам да су ме ценили. Стварно сам захвалан на томе што сам имао тако добре другове и на свему што су учинили за мене. Сандра Радоњић: Растајем се од другова који су стално правили проблеме, галамили, нису уста затварали, али су највише волели да долазе у школу због фудбала. А девојчице? Девојчице су волеле да долазе у школу због тих дечака који играју фудбал.То су моје дивне другарице које су увек биле ту за мене. 21
22 Publizr Home